У знак поштовања и сећања на академска и животна достигнућа уваженог професора, свестраног и драгог колеге проф. др Драгољуба Радоњића, који је изненада преминуо на измаку 2022. године, на Факултету инжењерских наука ће бити одржана комеморативна седница. Комеморација ће бити одржана у петак, 3. фебруара 2023. године у 12 часова, у Свечаној сали (објекат Б).
Професор Драгољуб Радоњић је рођен 10. 10. 1947. године у Бечевици, Кнић. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Машинском факултету у Крагујевцу, данашњем Факултету инжењерских наука. Из своје уже научне области, мотора СУС, објавио је преко 100 научних радова у земљи и иностранству. Учествовао је у реализацији више пројеката, аутор је неколико универзитетских уџбеника и патентних пријава. Обављао је функције продекана за наставу, председника Савета и шефа Катедре за моторна возила и моторе на матичном факултету и био члан Већа за техничко-технолошке науке Универзитета у Крагујевцу. Многим генерацијама студената је остао у сећању као посвећен наставник и један од омиљених професора. Детаљна стручна биографија, укључујући резултате научноистраживачког рада проф. др Драгољуба Радоњића, доступна је на нашем сајту>>>
Широј јавности је, међутим, можда мање позната чињеница да је професор Радоњић објавио неколико књига поезије за децу и одрасле. Стихове које је проф. Радоњић посветио свом факултету преносимо у целини:
СЕЋАЊЕ
Кад смо се први пут срели те давне јесени
имао си седам, a ја деветнаест пуних.
Иако је понос младалачки бујао у мени
пред тобом, прваком, ја бруцош се збуних.
Кажу да сам био рођени геније и зналац,
али сам тек под кровом овог здања
ја, вечно надобудни гимназијалац,
схватио да сам у храму науке и знања.
Иако сам осећао да сам у свему велик
ти си строгоћом оца и мудрошћу деде
предано ме учио како се кали челик
и како конструишу рамови и греде.
Сазревао сам у свету цртежа и кота,
усвајао стрпљиво стандарде и норме
успут сам научио много из живота
да откријем несклад суштине и форме.
Још увек у мени живи једно време,
кад су занос крили погледи убави,
остале су стрепње и испитне треме,
никад узвраћене, студентске љубави.
У једном тренутку, то није било фер,
иако смо стасали у истој школској клупи,
ти си изненада постао нови инжењер,
а ја заувек остао онај машинац глупи.
На крају се растасмо, немој да ме кривиш,
остала су сећања и слике избрисане,
ти гордо растеш, своју вечност живиш,
а ја олако трошим ове земаљске дане.